Јело није само процес уношења хране у организам; то је прилика за уживање у мирисима, укусима и текстурама које нам природа и кулинарство пружају. Када једемо брзо, губимо много од овог искуства, јер нам пажња бива расејана и не стижемо да осетимо све нијансе хране.
Спорије једење нам омогућава да сваки залогај посматрамо као посебан догађај. Тада можемо уочити слаткоћу зрелог парадајза, благо киселкаст укус јогурта или пријатну хрскавост свеже салате. Ово пажљиво посматрање чини оброк не само храњивим, већ и ужитком за чула.
Такав приступ храни може помоћи да се повећа задовољство након јела и смањи потреба за додацима, као што су сосеви или шећери, јер је храна доживљена у свом пуном облику.